Preminula glumica Đurđija Cvetić

Dostojanstvena, odmerena, nenametljiva heroina pozorišne i životne scene, glumica Đurđija Cvetić preminula je u Beogradu u 73. godini ostavivši za sobom neponovljivu Dezdemonu, Anku, Jelisavetu Protić, Ranjevsku, Elenu. Roziku, Klitemnestru i mnoge druge junakinje kako na sceni matičnog Jugoslovenskog dramskog pozorišta čiji član je bila od 1969. godine, tako i u mnogim drugim gostujućim pozorištima: Beogradskog dramskog pozorišta, Zvezdara teatra, Crnogorskog narodnog pozorišta u Podgorici....
Preselivši ih zapravo u neki drugi svet, odnosno kod njenog pokojnog supruga Avde Mujčinovića, poznatog pozorišnog kritičara kojem je, kako je volela da kaže, hrlila jer nije mogla da živi odvojena od njega. I sve što je radila poslednjih godina radila je sa sećanjem i zbog uspomene na njega. Tokom duge i plodne karijere koju je gradila sa merom istinske pozorišne dame Đurđija Cvetić je svojim scenskim rukopisom ostavila dubok trag u srpskoj pozorišnoj umetnosti, o čemu svedoče brojne nagrade koje je dobila za svoju magiju glume, od „Miloša Žutića”, preko „Žanke Stokić”, „Tatjane Lukjanove” i mnogih drugih. 
Đurđija Cvetić, rođena u Beogradu u vihoru rata, od najranijeg detinjstva ispoljavala je interesovanje za dramsku umetnost. Glumu je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi Milenka Maričića 1969. godine, od kada je i postala stalna članica JDP-a. Pripadala je generaciji „Bojanovih beba“, grupe mladih glumica i glumaca koje je Bojan Stupica pozvao u Jugoslovensko dramsko pozorište, u vreme njegove generacijske obnove. Posle uloge Pem u „Spasenima“ Edvarda Bonda, u tom trenutku jednom od najznačajnijih pozorišnih komada svetskog repertoara, svojom pojavom, lepotom i scenskom snagom, Đurđija Cvetić stupiće i u veliki, klasični repertoar, kao Šekspirova Regana u „Liru“, Dezdemona u „Otelu“, Olivija u „Bogojavljenskoj noći“. 
Njen u isti mah moderan i klasičan scenski izraz došao je do punog izražaja u velikim, ikoničkim predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta poput Simovićevog „Putujućeg pozorišta Šopalović“, u režiji Dejana Mijača, gde je igrala Jelisavetu Protić, potom Brehtovom „Baalu“ kao Emilija, u Vedekindovom „Buđenju proleća“ kao Fani Gabor. Poslednjih godina angažmana u JDP-u, igrala je sa velikim uspehom Ranjevsku u Čehovljevom „Višnjiku“, Lagarsovim „Pravilima ponašanja u modernom društvu“, a naročito u naslovnoj ulozi Držićevog „Skupa“, režija Jagoša Markovića, u kojoj je, tumačeći mušku ulogu, ostvarila teatarsko čudo, višestruko vrednovano i nagrađivano na domaćim i regionalnim festivalima. 
Đurđija Cvetić gostovala je u svim beogradskim pozorištima, poslednjih godina najviše na sceni Beogradskog dramskog, kao i u Crnogorskom narodnom pozorištu, Narodnom pozorištu Sombor, NP Banja Luka i drugima. Uporedo sa pozorišnom, gradila je zapaženu i televizijsku i filmsku karijeru. Televizijskoj publici ostaće upamćena kao Seka u seriji „Grlom u jagode“, Srđana Karanovića, kao i po ulogama u „Sivom domu“, „Početnom udarcu“ i „Zaboravljenima“ Darka Bajića, u filmu „Oktoberfest“ Dragana Kresoje, TV seriji „Ulica lipa“.
Pamtićemo je i po filmskim ulogama u ostvarenjima: „Kad golubovi polete”, „Krunisanje”, „Ujež”, „Mladić i devojke 2”... Dramski program Radio Beograda čuva sećanje na njen osoben glas i glumačku ekspresiju u desetinama radio-drama. 
Komemoracija u Jugoslovenskom dramskom pozorištu biće održana u septembru.

--------------------------------------------------------------------

Na vest o smrti

Retka, mudra, svestrana

Nebojša Bradić: Srpsko glumište ostalo je bez velike glumice, koja je svim srcem i dušom pripadala pozorištu. Za Đurđu je pozorište bilo više od profesije. A lično, kao reditelj, izgubio sam kreativnog saradnika, inspiraciju, sledbenika. Kao čovek izgubio sam najviše – odanog prijatelja.

Srđan Karanović: Pamtim Đurđu kao izuzetno vrednu, suptilnu i nadasve talentovanu glumicu. S najmanje pitanja, a s najviše mogućih rezultata je ostvarivala povereni zadatak, odnosno ulogu Seke u seriji Grlom u jagode. Mislim da su takvi glumci kod nas bili retki i u čijem radu se nije videlo on što bi krojačkim rečnikom nazvali šav. Nije se videlo kako je nešto uradila jer je to izgledalo uvek tačno, precizno i sjajno. Utoliko je veća tuga zbog njenog odlaska koji se dogodio u vreme kada sve vrhunske vrednosti ove kulture polako nestaju.

Ivan Bekjarev: Đurđiju Cvetić pamtiću po tome što je bila mudra, uvek je znala da izbroji u sebi do deset pre nego što bi reagovala. Svi smo od nje očekivali pametan savet kada smo imali bilo kakvu dilemu. Pamtiću je po tome što je bila svestrana glumica, šira publika nije poznavala sve njene talente. Izvanredno je pevala, mogla je da ima sjajnu karijeru i u mjuziklima, to je bio manji deo njene karijere, iako ne i manje uspešan. U mjuziklu „Čovek od La Manče” igrala je Dulsineju i pevala fantastično. Bila je zapažena i u različitim kabareima, još iz vremena „Komarca”, pa i jednog od najuspešnijih kabarea „Hoću-neću” Doma omladine. Pratio sam čitavu situaciju u vezi sa njenom bolešću, sretao sam je kada je išla na terapije. Đurđija Cvetić i ja bili smo do poslednjeg časa zajedno, igrali smo u predstavi „Kvartet”, prijemni ispit za glumu položili smo zajedno, zajedno smo studirali i diplomirali. Istoga dana primljeni smo u Jugoslovensko dramsko pozorište. Bili smo prijatelji od početka do kraja.

Ivan Tasovac: U večnost i nezaborav otišlo je još jedno veliko ime srpskog glumišta. Đurđija Cvetić bila je deo generacije glumaca koja je uspostavljala novu poetiku i nove standarde, i time ostavila neizbrisiv trag na domaćoj kulturnoj sceni. Njene uloge u pozorišnim predstavama, filmovima, televizijskim i radio-dramama pamtiće ne samo kolege i kritika, već i publika koja ju je poštovala i volela, ističe se u telegramu saučešća Ministarstva kulture i informisanja.