Dante i Mocart, to su bili njegovi junaci, sa čijim biografijama je živeo, koje nam je približio i učinio ih našim savremenicima
Preminuo je Nikola Kolja Mićević, naš istaknuti prevodilac, pesnik, esejista i muzikolog. Rođen je u Banjaluci 1941. godine, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je na katedri za Opštu književnost Univerziteta u Beogradu, a živeo je između Pariza, Banjaluke, čiji je počasni građanin bio, kao i našeg glavnog grada. Radio je kao samostalni književnik i prevodilac, bio je član Srpskog književnog društva.
Svi koji poznaju Kolju Mićevića znaju sa koliko je strasti i posvećenosti pristupao jezicima, a posebno našem jeziku. Srpski, kao i francuski ili italijanski, doživljavao je kroz muziku, kroz ritmove i zvuk. Dante i Mocart, to su bili njegovi junaci, sa čijim biografijama je živeo, koje nam je približio i učinio ih našim savremenicima. U italijanskom kulturnom centru u Parizu održao je seriju predavanja „Dante naš blizanac”.
Prema rečima Predraga Bjeloševića, predsednika Udruženja književnika Republike Srpske, Kolja je došao iz Pariza u Banjaluku, pre petnaest dana, nošen silnom željom da ovom gradu podari neke nove kulturne sadržaje vezane za veliku proslavu Danteove godišnjice 2021. godine, donoseći i vest da je upravo pred objavljivanjem, u njegovom prevodu, kompletni pesnički opus Branka Miljkovića, na francuskom jeziku. Ponudio je i za prvi broj časopisa „Nova stvarnost” svoj ekskluzivni prozno poetski zapis „Moleban za kompozitore žrtve holokausta”.
‒ Čast nam je bila da živimo i povremeno delimo zajedničke snove i nade sa njegovim genijem, enciklopedijskog znanja, iz široke sfere umetnosti. Iza njega su ostali tomovi prevedenih knjiga poezije iz francuske, ali i svetske književne riznice, kao i desetine originalnih pesničkih knjiga, prevodilačkih studija i eseja iz istorije muzikologije. Zahvaljujući Mićevićevom nesebičnom angažmanu, naša kultura je postala bogatija za mnoge svetske književne vrednosti stvorene u rasponu od srednjeg veka do danas - istaknuto je u obraćanju Predraga Bjeloševića.
Kolja Mićević bio je erudita koji se ne sreće tako često, radio je mnogo i uporno. Prevodio je poeziju, uglavnom s francuskog, ali i sa drugih jezika: slovenačkog (France Prešern), engleskog (Edgar A. Po), španskog (Federiko G. Lorka), italijanskog (Dante Aligijeri). S francuskog je objavio knjige prevoda pesnika trubadura, zatim, Fransoa Vijona, Šarla Orleanskog, Morisa Seva, Žana de La Fontena, Viktora Igoa, Žerara de Nervala, Stefana Malarmea, Žila Laforga, Pola Valerija, Gijoma Apolinera…
Takođe je objavio zbirke stihova na srpskom („Stopa sna”, „Stanje nikoga”, „Klavirint”, „Vinovnik”, „Eros in melos”…) i francuskom („L’Homme alarmé”, „Le lit défait”, „Monsieur le Serpen”…), kao i oglede iz prevodilaštva („Konstante i previdi”, „Afrička legenda”, „Prim.prev.”) i muzikologije („Svete, laku noć!”, „Mocart susreće Skarlatija”, „Mocart”, „Zločin Marije Terezije”...).
Nikada nije gledao televiziju, jer bi mu to oduzimalo vreme izdvojeno za knjige. Kada bi se posvetio prevođenju i pisanju, gubio je kontakt sa stvarnošću, živeo je kroz svaku reč, kreirao je nove kovanice i izraze. Protejski se preobražavao svakom stvaraocu, a opet je negde utkao i sebe u svaki prevod. U autorskim delima stavove je izražavao sugestivno, originalno, pronalazio je iznova nove teorije i nije prihvatao ništa postojeće. Bio je prava renesansna ličnost.
Povodom Valerijevih „Svezaka” koje je preveo i uredio, citirao je pesnikove utiske o delu Leonarda da Vinčija, kao da govori o sebi: „Živeo je nekoć Neko ko je mogao gledati isti prizor i isti predmet, čas kako bi ga gledao slikar, a čas kao prirodnjak; čas kao fizičar, a drugom prilikom kao pesnik, i nijedan od tih pogleda nije bio površan... Sve se to nagomilava u brojne tajne beleške (...)”
Kada čitamo komentar Kolje Mićevića u prevodu „Zaveštanja” Fransoa Vijona, saznajemo činjenice o samom delu, o njegovom autoru i jeziku, ali i o procesu prevođenja i atmosferi u kojoj je prevod nastao. Prevodilac je uvek bio iskren u svom pristupu delu, kao i čitaocu, izražavajući samu suštinu svoga posla:
„(...) U stvari, tokom minulog vremena, u više navrata, prilazio sam pisanju komentara, ali sam uvek, pri svakom ponovnom pokušaju, osetio priličnu nemoć i gotovo fizičku malaksalost. Isprva sam mislio da je ta malaksalost posledica trenutne loše raspoloženosti za rad; sad mi je, međutim, jasno da je ta nemogućnost komentarisanja bila prouzročena nesvesnim saznanjem da bih, dajući objašnjenja Vijonovim stihovima, protivrečio čitavom svom prevodilačkom (pesničkom) naporu. Jer: zar sam prevodilački čin nije svojevrsna interpretacija i komentar? Stvarna mogućnost i poziv na vrtoglavo čitanje bez omeđenja u Vremenu i Prostoru? Ako je istina da se kod Vijona, silinom Poezije, gruba stvarnost, koja je izrodila njegovu osećajnost i usmerila njegovu misao, pretvara u delirantan i fantastičan, nadrealan životni okvir-dekor, zar davanje komentara jednom takvom preobražaju ne bi značilo svođenje vrhunskog utiska na njegovu polaznu (primitivnu) osnovu (...)”, pisao je Kolja Mićević.
Ako biste ga upitali da vas uputi u svakodnevne fraze francuskog jezika, ni tada ne bi kazao nešto površno. Rekao bi: „Otvori prozore svoje duše ka nebu.” I tada biste i na francuskom naučili ključne reči: „duša” i „nebo”...
Sarađivao je sa mnogim izdavačima, sa najvećim jugoslovenskim izdavačkim kućama, kojih sada više nema. Knjižarnica „Zlatno runo” imala je posebnu čast da poslednjih sedam godina bude izdavač jedanaest njegovih dela. „Bila je to obostrana, velika radost i posvećenost, koju ćemo čuvati odzaborava”, naglasila je Snežana Ranković.
Kolja Mićević ovenčan je najznačajnijim domaćim i međunarodnim književnim i prevodilačkim priznanjima, među kojima su i nagrade: „Miloš N. Đurić”, „Stanislav Vinaver”, „Sreten Marić”, „Miroslav Antić”, zatim, „Kočićeva nagrada”, „Vukova nagrada”, „Zlatni beočug kulturno-prosvetne zajednice Beograda”, „Zlatna medalja” Francuske Akademije, za širenje francuske kulture i jezika.
Random autor