Korona ne bira. Jedino što svi mi koji smo ga poznavali i koje je lečio dr Milan Mileusnić, nismo verovali je da će virus odneti i njegov život. I to, kad mu se najviše radovao. Uoči 50. rođendana, 25. jula. Rodom iz Sente, naizgled miran i spokojan kao Vojvodina, nosio je vatru u sebi, jaku želju za životom i druženjem sa dobrim ljudima. I nisu bili potrebni povodi. Poslednji je bio preseljenje u nove, veće i lepše prostorije Klinike SMA čiji je osnivač i vlasnik bio.
Da li je ta proslava bila kobna!?
Život mu nije bio nimalo lak. I onda, kada je žureći da pomogne pacijentu pre više od dve decenije, sleteo s auto-puta ka Novom Sadu, sa više od 25 preloma kostiju, samo proviđenjem i zalaganjem lekara ostao je u životu. Nije ležao, išao je svakodnevno na posao i radio, gotovo manijakalno, na štakama. Suočivši se sa sujetom jednog kolege, i njegovom pizmom, potrebom da ga muči i kinji, iz inata je završio specijalizaciju fizikalne medicine, napustio Kanjižu i otisnuo se u privatnike.
Doktor Mileusnić bio je po mnogo čemu neobičan. Kada smo pre samo nekoliko meseci na stranicama „Politikinog” nedeljnog „Magazina”, ispričali njegovu uzbudljivu životnu i profesionalnu priču povodom deset godina rada klinike, nismo slutili da će to biti naš poslednji susret. Dr Mileusnić bio je od onih koji su svojom stručnošću, ali i dobrotom koja se ne stiče diplomom, od pacijenata pravili prijatelje – za ceo život. A pacijenti su mu bili svi koje su bolela kolena, kičma, kojima je bio potreban brzi oporavak posle sportskih ili drugih povreda... Jedno vreme bio je „konkurencija” ortopedima. Uspevao je da PRP tretmanima hrskavicu pacijenta dovede u stanje bez bola. Međutim, nije se uvek moglo bez operacije ugradnje veštačkog kolena ili kuka. Doktor Mileusnić je otvoreno i pošteno govorio pacijentu o njegovom stanju i navodio da ne želi da mu uzima novac, ako ne može da ga izleči.
Rezultati su ga preporučili da postane predsednik Udruženja za regenerativnu medicinu i proloterapiju Srbije, ali i da bude pozvan za direktora Klinike za rehabilitaciju u Harareu u dalekom Zimbabveu.
Ambijent klinike u kojem su radili mladi fizioterapeuti i lekari, puni pozitivne, neke kosmičke energije, zaslugom je dr Mileusnića postajao prostor vrhunskih fizikalnih terapija i tretmana. Bio je jednostavan čovek, nije voleo femkanja i traženja takozvane diskrecije. U tim svetlim, modernim i najnovijim uređajima opremljenim prostorijama, sudarali smo se sa ambasadorima i poznatim osobama kao što su slavni „čika” Pera Božović, Marija Kilibarda, teniseri, rukometaši... svi su bili na „ti” sa „Milančetom” kako su ga odmila zvali, bila je neka porodična atmosfera u vazduhu. Jer, dr Mileusnić bio je običan doktor, bio je doktor koji nikada nije ništa tražio. Kad vas je zvao, pitao je da li vam nešto treba? Ili, kako je pisac Žarko Jokanović rekao nad grobom: „Na hiljade je izlečio, a broja se ne zna koje je besplatno lečio, u bilo koje doba dana i noći, imao je srce veće od novčanika, a dušu širu od Kosmosa”... Neutešna je i Merima Njegomir. Doktor je obožavao da sluša njenu interpretaciju „Ivanova korita”. Tuguju i njena kćerka Milica, koja je zbog bolova u kičmi trebalo da bude operisana. Međutim, čula je za doktora Mileusnića i posle samo šest meseci terapije i vežbi, kičma mlade devojke je bila izlečena. Nije hteo da joj naplati terapiju, rekao joj je „isuviše si mlada”. Tada još nije znao da joj je mama popularna interpretatorka narodnih pesama, ispričala nam je vidno potresena Merima Njegomir. Nije mogla da ne ode na poslednji ispraćaj, u subotu, na Orlovaču.
Tog ranog popodneva, oko humke, pod krošnjama velikog hrasta, okupilo se nekoliko stotina ljudi, pod maskama, ponajviše sportista, među njima i ministar Vanja Udovičić. Došli su na poslednji ispraćaj, ali i da budu podrška doktorovoj ljubimici, 13-godišnjoj kćerki Danici i supruzi dr Valentini – Vanji Vasić Mileusnić, specijalisti neurologije, pomoćniku direktora bolnice „Sveti Sava” u Beogradu. Tog dana, pre sahrane, u 10 časova, minutom ćutanja, odali su mu poštu svi lekari i stručno osoblje bolnica i klinika u Srbiji.
Doktor Mileusnić je bio dobar, ali i hrabar čovek. U najteža vremena, napustio je državnu bolnicu u Kanjiži i sa svojom ljubavi dr Vanjom, došao u Beograd. Uzeli su kredite i u dečijoj sobici svoje mezimice, jedinice Danice, u dvosobnom stanu na Čukarici osnovao buduću kliniku. Prvi pacijenti bili su sportisti, nekad se njih dvadesetak naguralo u tom malom prostoru. Dobar glas se brzo i daleko čuje. Ostalo je istorija.
Najzad, Žarko Jokanović je u svom poslednjem obraćanju, prijatelju i kumu, čoveku zahvaljujući kome je njegova supruga Milica Milša već godinama bez bolova u kolenima, kazao da bi brend SMA trebalo da ponese ime – dr Milana Mileusnića.
Dobar čovek i veliki stručnjak, dr Milan Mileusnić, ostaće upisan u enciklopedijama medicinskih nauka kao najbolji i prvi sa sertifikatom Ministarstva zdravlja Srbije, za primenu PRP metode. Neke nove žurke, slave i jubileji, neće više biti iste bez Milanovog duha, čoveka i stručnjaka koji je imao svoj način, ali i dušu, od dobrote satkanu.
Random autor