Милан Гаро Ковачевић

Ти си моја најсјајнија звезда која ће обасјавати све стазе којима будем корачала кроз живот, поносна, јер сам твоја кћерка. Срећна сам што си доживео моје велике успехе, што сам била твоја дика и твој драгуљ. Био си највољенији пријатељ, симбол свог града Мостара, идол многих генерација које су одрасле уз тебе. Неприхватљиво ми је, тата, да си заувек заспао. Живећеш кроз сваки мој удах, кроз све своје многобројне пријатеље којима си био део сваког дана и ноћи. Покушавам да се утешим да си живео живот какав је ретко ко могао - по свом ћејфу, и да си тако и отишао, храбро и господски. Али тата, нема утехе… недостајаћеш ми у моме свему. У вечности којој припадаш, заувек те грли твоја једина кћи.